штампај штампај Пошаљи пријатељу

Европа чека из угла ...

ШТА СЕ ДЕШАВА СА ЕУ АГРАРНОМ ПОЛИТИКОМ

04. 02. 2012

Последњих неколико година свестке кризе која је захватила и ове просторе, донеле су преокрет у размишљању домаћих политичара о неопходности улагања у пољопривредни сектор, вероватно у одсуству страних инвестиција на осталим пољима.

Стога се ово чини и правим тренутком да се пажња поклони теми Заједничке пољопривредне политике Европске уније (ЗПП), али кроз призму интеграције мера предузимане у области пољопривреде. Наиме, ЗПП је промовисана први пут шездесетих година XX века, са циљем постизања самодовољности у сектору који доноси сигуран опстанак становништва, што је био корак ка превазилажењу трауме настале током рата, а и после њега. Европска унија се у том смислу потпуно окренула развоју пољопривреде и одвајала енормне цифре за опстанак ове политике. Читав систем функционисао је уз помоћ цена (циљне, интервентне, улазне, увозне и светске) које су довеле до развитка пољопривреде у неслућеној мери, али и вишкова произведене хране. Под притисцима земаља ван Европске уније које су биле неконкурентне на европском тржишту, буџета, али и еколошких стандарда кренуло се у реформе. Први сет реформских мера је покренут Мансолтовим планом седамдесетих година, када је предложено смањење броја запослених у пољопривреди, скраћивање периода за откуп по интервентим ценама, редукција буџетских трошкова, подизање стандарда квалитета, као и укрупњавање пољопривредних поседа. Наредне реформе су дошле са новим комесаром за пољоприведу Мекшеријем. Идеја је била да се брда хране, а нарочито млечних производа смање на тај начин што ће се потрошачи привикавати на тржишне цене, које су биле далеко различите од оних које је гарантовала Унија. Са активне подршке ценама, прешло се на подршку директним плаћањима фармерима, којима је предвиђано или да вишак робе буде откупљен по нижим интервентим ценама него до тада, или да уђу у програм којим су се обезбеђивале надокнаде или за необрађене површине или за остварену годишњу производњу, али не по приносу, већ по засађеним површинама. Поред директних плаћања нудиле су се и надокнаде за пошумљавање, обраду земље методама којима би се штитила животна средина, али и најизненађујућа мера, а то је рано пензионисање пољопривредника преко 55 година старости. Значајан подстрек ова реформа дала је и каснијем развитку руралног развоја, а ефекти наведених мера били су видљиви. Како се у Европској унији одређују финансијски оквири за шестогодишње периоде, нове реформе у овој области су уследиле и крајем деведесетих. Са документом под називом „Агенда 2000" успостављен је нови стуб пољопривредне политике рурални развој. У оквиру руралног развоја пажња се фокусира на стручно образовање, унапређење маркетинга, развој инфраструктуре, друге облике привредног развоја у аграрним подручјима. Премда би требало истаћи да је до смањења удела ЗПП у буџету Уније дошло, али се исто тако и сада велики део новца пребацује и прелива из политике руралног развоја на саму пољопривредну производњу. Након болести лудих крава, потрошачки интереси су се интензивирали и изискивали још једну, Фишлерову реформу у области ЗПП. Подизање захтева у погледу квалитета и очувања животне средине представљали су срж реформе, која се касније употпунила и Уредбом Савета Европске уније о органској производњи, чиме се историјски осврт на реформе може окончати. Оно што Унију чека у наредним годинама јесте јединствени систем плаћања по хектару, који би почео да се спроводи од 2019, док би се подстицаји за произвођаче ограничили на 300.000 еура по активном пољопривреднику. За 2015 планирано је да се оконча систем ограничења производње шећера, како би се убудуће избегле несташице шећера и повећао извоз. Предложено је и оснивање фонда (500 милиона еура годишње) који би се користио у кризним ситуацијама, а и нови инструменти осигурања од временских непогода или наглог пада цена на тржишту. За младе фармере предвиђена су већа давања, у циљу решавања проблема незапослености. Предвиђеним реформама давања се неће много редуковати, али ће се бар одговорити на еколошке и здравствене изазове. Оно што остаје као интрига за земље ван Европске уније јесте питање извоза њених и даље јефтиних производа у земље које нису чланице, чиме су се често нарушавале пољопривреде претежно аграрних земаља. С друге стране циљ Србије ће свакако бити окренут што већем искоришћавању европских фондова, па би тиме и пољопривредни произвођачи требало да буду упућенији у сам развој ове политике на европском нивоу.